Tišina

 

Želja. Obećanje. Pogled. Ruka u ruci.
Snovi. Oni snovi satkani od najfinije, najiskrenije ljubavi.
O kako je lepo voleti! Kako je lepo biti voljen!
Onaj poljubac, onaj osmeh koji se iskrade u toku poljupca, onaj zagrljaj koji čuva, obećava, greje.
Oni mali rituali, ona kafa u krevetu dok grad uveliko žuri negde, samo je vreme stalo tu, baš tu kod nas. Samo za nas.
Prva svađa. Moje izvinjenje.
Tvoj bes. Tvoj gnev. Tvoja ljubomora. Tvoja moć.
I još jedno moje "izvini". Iznova. Svaki put.
A nisam kriva. Znam da nisam.
Ali ja ćutim. Trpim. Zato što sam žena. Zato što su me tako naučili. Zato što je i moja majka ćutala. Zato što ćuti i tvoja.
Ja sam žena.
I voliš me, na neki tebi svojstven način. Na način muškarca kom je usađeno u glavu da baš zato što je muško zaslužuje sve, sve što poželi i poseduje to na način na koji on to želi. Naučili su te da sam bez mozga i duše zato što sam žena.
I boli me. Jako me boli. Boli me duša od svake ružne reči. Boli me svaka ćelija dok u transu svoje uzvišenosti crtaš nove modrice po mom telu.
Boli. Boli. Boli. Peče. Grize. Prožima svaki atom mene. Boli me. Nemoj me.
Ali nastavljaš. Jače i luđe. Dok krv i suze plešu po mom licu.
Želim da ti kažem da može da bude bolje, da ne mora i ne treba ovako. Loše su nas učili, i tebe i mene!
I konačno staješ. Konačno govoriš da me voliš, shvataš da si pogrešio, da nisam to zaslužila. I tako želim tu ljubav, ljubav iskrenu bez bola i zla. Ali kako?
Ja sam samo žena. Ja sam mrtva žena.
Da li si sada konačno zadovoljan?