Je suis...

Gde si ti?
Ko si ti?
Šta si ti?
Ono što želiš da budeš?
Verovatno da "ali.."?
Ali si ipak ono što drugi očekuju od tebe? Ne baš sasvim ok, ali ipak malo m?
Koliko te je oblikovala tradicija, društvo, očekivanja roditelja i okoline, veroispovest ili neki sasvim nevažni ljudi ali eto malo su glasniji i jači od tebe pa na kraju im popustiš?
Ne, ili si ipak onaj tip ljudi koji se ne raspravlja? Tačnije ne bori.
Da li znaš da kažeš "ne" ili "da"?
Dve jake, moćne rečce, koje zaista mogu u velikoj meri odrediti sreću ili nesreću. Zadovoljstvo ili patnju. Radost ili kajanje.
Nismo svi postali balerine i astronauti, ali koliko je ostvarenih snova ili želja?
Ne onih o skupim kolima, sedmici na lotou, putovanju oko sveta. Već onih iskrenih, sada zbog tvojih godina, skrivenih malih-velikih želja i snova kao što je ona da nađeš detelinu sa četiri lista. Šta je ono što Tebe usrećuje? Koje su to sitne radosti? Šetnja po kiši bez kišobrana? Da ležiš na travi i brojiš zvezde? Da maštaš o nekom dalekom svetu, galaksiji? Da ponovo napraviš herbarijum? Skupljaš salvete i sličice? Pevaš ispred ogledala? Da crtaš, pišeš, fotografišeš, slikaš? Hodaš bos po travi? Šta je ono što Ti želiš?
Počni od toga. Ispuni male radosti, male želje, male snove. Onda na red dolaze oni veliki.
Probudi dete u sebi, ono dete koje je davno uspavalo društvo, okolina, očekivanja, tradicija, običaji i sve fraze "šta će svet da misli i kaže".
Dopusti mu da postane balerina ili astronaut ili šta god poželi.
Dopusti sebi da ti budeš Ti.

Aleksa Janković

Za dete koje je moje.
Za svu decu kojima nisam roditelj.
Za svako dete koje tek treba da se rodi.
Za tog anđela u tvom stomaku, anđela samo tvog, kog nosiš tik ispod srca.
Za svakog anđela koji je prerano napustio ovaj svet.
Za svaku dečiju tugu, brigu, strah, jecaj, vapaj, suzu.
Za svaki jastuk koji je ugušio dečiji krik, jer nisu smeli ili imali kome da se obrate.
Za svaku dečiju smrt.
Smrt od bolesti društva.
Za svako dete koje ne može samo da kaže.
Za svako dete koje nije dobilo priliku da kaže, jer tuđa ruka se igrala boga i oduzela mu svako pravo. Pravo na život.
Za vas koji okrećete glavu od toga.
Za vas koji prećutkujete nasilje.
Za vas koji se borite za bolje sutra.
Za vas koji to ne činite, već se prepuštate kolotečini.
Za vas koji se nadate, za vas koji ste digli ruke, za vas koji se borite za pravdu, za vas koji činite nepravdu.
Za Aleksu Janković.
Za nas.
Za sve nas.
Da učimo i naučimo da budemo bolji.
Da naučimo decu šta znači biti čovek.
Da budu poznati po sportu i umetnosti.
Da se zakoni po njima ne nazivaju.
Ustanite! Probudite se! Borite se! Podržite Aleksin zakon! Podržimo svi!
Da to bude zadnji zakon nazvan po jednom detetu.
Da deci slavimo rođendane, diplome, uspehe. Ne godišnjice.
Da im sveće i molitve idu za zdravlje, ne za spokoj.
Podrži Aleksin zakon.

Tišina

 

Želja. Obećanje. Pogled. Ruka u ruci.
Snovi. Oni snovi satkani od najfinije, najiskrenije ljubavi.
O kako je lepo voleti! Kako je lepo biti voljen!
Onaj poljubac, onaj osmeh koji se iskrade u toku poljupca, onaj zagrljaj koji čuva, obećava, greje.
Oni mali rituali, ona kafa u krevetu dok grad uveliko žuri negde, samo je vreme stalo tu, baš tu kod nas. Samo za nas.
Prva svađa. Moje izvinjenje.
Tvoj bes. Tvoj gnev. Tvoja ljubomora. Tvoja moć.
I još jedno moje "izvini". Iznova. Svaki put.
A nisam kriva. Znam da nisam.
Ali ja ćutim. Trpim. Zato što sam žena. Zato što su me tako naučili. Zato što je i moja majka ćutala. Zato što ćuti i tvoja.
Ja sam žena.
I voliš me, na neki tebi svojstven način. Na način muškarca kom je usađeno u glavu da baš zato što je muško zaslužuje sve, sve što poželi i poseduje to na način na koji on to želi. Naučili su te da sam bez mozga i duše zato što sam žena.
I boli me. Jako me boli. Boli me duša od svake ružne reči. Boli me svaka ćelija dok u transu svoje uzvišenosti crtaš nove modrice po mom telu.
Boli. Boli. Boli. Peče. Grize. Prožima svaki atom mene. Boli me. Nemoj me.
Ali nastavljaš. Jače i luđe. Dok krv i suze plešu po mom licu.
Želim da ti kažem da može da bude bolje, da ne mora i ne treba ovako. Loše su nas učili, i tebe i mene!
I konačno staješ. Konačno govoriš da me voliš, shvataš da si pogrešio, da nisam to zaslužila. I tako želim tu ljubav, ljubav iskrenu bez bola i zla. Ali kako?
Ja sam samo žena. Ja sam mrtva žena.
Da li si sada konačno zadovoljan?